Poezija, Arber Selmani

Poezija, Arber Selmani




Adam

Ti si me voleo poput majke
Ti si me voleo poput oca
Ti što nosiš dražesno ime
Ti što si me gledao tri noći
Tri sunčana dana smo proveli skupa.

Adame.

Tebi kome sam poklonio premalo reči
Koje zagubih u maljama tvojih grudi
Zagubih u tvojoj bradi
Zagubih kao što se kašika gubi u medu
Med su tvoja usta
Moja odsutna svetlosti
Noćima sam te milovao
Tebe što darivao si mi snove
A snove koje sam cvileo da želim i koji nisu postali stvarnost

Zagubio sam u tvojim stopama
Zagubio sam i proćerdao u tebi
Voleo sam tvoje oči
Razgovore
Dodir naših tela
Tvoj dečački hod
Nevinost dobrog čoveka
Bože, koliko dobrog
Koliko je dobar jedan Adam mog života
Jedan Adam poput ovog

Tebi koji si se javio bez glasa
Dok čitaš Čehova i poljubiš me između poglavlja
Posvećujem ti ove stihove
Je li to pesma, ne znam
Ali ispevao sam je juče kroz plač.

Tebi, blago meni što te imah
Blago meni što isplakah
Što te svukoh
Što ti celivah rane
Tvoje boli
Iskre u očima
Što te gledah kao božanstvo u pokretu
Što se starah o tebi kao o izgovorenoj reči.
Ali ti si bio taj što me je grlio
Što me je očarao
Što me je pretvorio u žarulju koja gori
Poput one koju sam gasio kada bismo spavali.

Dana 20, 21. i 22.
Adame.
Gubio sam se u tvojim ustima
Gubio sam se u rukama kojima smo se držali,
Imao sam jedinog tebe,
Ti si me voleo udarcima svog srca
Ti si me čekao
Trčao si brže od mene
Zagrlio bi me
Hladnoću si pretvorio u osećanje
A toplota nije nanosila bol
Uzeo bi me za ruke, ljubio ih
Voleo me svojim božanskim telom
Mazio mi oči i ljubio čelo
Napravio si me svojom jabučicom.

Malo si od mene uzeo.
Brojao si mi patnje tiho u sebi
Video si koliko sam bio lud za tobom
Ti si mi poklonio ruke
Svoje ruke si umnožio sa mojim
Ljubili smo ih skupa, a one su nas skidale gole.
Možda smo se razdvojili.
Dao si mi čašu s vodom
A ja sam ti noću mrsio kosu
I ja sam znao da si bio poseban
Ti si ukazao na moje brige
Proste, manje bolne
Ali ja sam ćutao, jer sam ti ljubio
Svaki deo tela
Svaku mrvicu
Svaku rupicu
Sve tvoje mirise sam danima nosio na sebi, Adame.

Svitanje je bilo bolje s tobom,
Voleo si me poput majke
Postao si moj neko koga nisam imao
Posao si moj zagrljaj koji sam retko dobijao
Osušio sam se
Istopio sam se u tebi
Postao sam maleni komadić tela
U poređenju sa tobom.
Postao sam neprimetan kraj tebe
Kraj mišića koje sam ljubio noću
Brojao sam ih
Kleo sam ih što nisu moji svaku noć
Oprosti mi, Adame,
Mnogo sam psovao kad sam se vratio
Kada smo se rastali.





Kad je umro tata




Kad je umro tata,
umro je i jedan deo mene,
umrla je pomalo i mama i pomalo i sestra s njim,
umrle su njegove košulje
umrla je moja poslednja plata u desnom džepu
umro je taj blaženi dan,
umrla su izvinjenja, snažni dlanovi, želje koje sam imao
snovi koje nisam imao
umro je jutarnji pazar, i celo to jutro je umrlo taj dan.

Kad je umro tata,
Umro je i jedan hrast negde u svetoj gori,
Umrlo je jedno dobro, jedna dobrota, jedna bajka je prestala da se priča,
Umrlo je telo kome život nije davao ni cvonjka,
Jer se to ne zove život
Kad se svakih pet godina neka nesreća nadvije nad tobom.

Kad je umro tata,
Umirao sam deo po deo na podu kupatila.
Dovukao sam se do slavine da umijem lice,
Da vidim sopstvenu smrt,
Da zaboravim koliko tela je umiralo taj isti dan.

Kad je umro tata,
Niko se više nije čuo u našoj kući,
Umro je i poslednji žamor, umrla je stipendija za studije u Americi,
umrla je i školska diploma, koja danas ne vredi ni kao krpa.
Umrli su svi sitni muškarci na ovom svetu,
Umrle su žene kojima je priroda često zadavala udarce.
Umrla je s tatom i moja radost,
Umrla su mora gde sam nekada uranjao svoje nedozrelo telo,
Umrla su polja na kojima sam srećno rastao,
Umrla je moja zaboravljena ljubav,
Umrla je moja žena koja nikada neće postojati,
Sa tatinom smrću umro je i jedan stari deo mene.

Sa tatom je umrla i lepota,
Komplet Asdrenijevih knjiga i Marksov Kapital,
Kad je umro tata,
Osetio sam štipanje u duši i stisak od Boga
Video sam pred sobom one koji nisu lepi kao on
Jer niko nije lepši od tatine božanske lepote,
Jer svi su živeli lepim životom, ali ne i moj tata
Jer većina se grlila dok je on ronio suze,
Jer sudbina se šetala gradom bosih stopala, ali na mog tatu nikada nije nabasala po sokacima.
Kad je umro tata, bele vile su me pretvorile u crnu dugačku zmiju.

Kad je umro tata,
Sav nameštaj po kući sam okrenuo i nisam ga pronašao,
Seo sam na avion, ali ni u drugoj zemlji ga nije bilo,
Skupio sam mrvice mrzovolje i uhvatio ih zajedno, zašnirao ih
Kad je umro tata,
Umrlo je i jedno božanstvo negde daleko, koje se umorilo od života,
Umro je jedan Eros koji je bio naručio dobre dane,
Umrli su njegovi drugovi, drugarice, umrli su bližnji koji nikada to nisu.
Kad je umro tata,
Seo sam pored reke svojih suza i jecao.



Preveo Đorđe Božović

Naslovna fotografija Mersina Džemajli, filter R.D.M. 

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".